Kako je to bilo odrastati i baviti se pčelarstvom

Čudno, odmah da kažem. Trenutno živimo u tom razdoblju gde bi ljudi želeli laku lovu i gde misle da je baš oni zaslužuju dok gledaju zvezde kako sijaju na malim ekranima i nadaju se da su baš oni sledeći u redu da zasijaju. Zbog toga je postalo sramota da kažeš da živiš od svog rada, a još više ako je taj rad na na neki način povezan i sa poljoprivredom.

Dok sam bio klinac, bio sam prilično naivan po tom pitanju i shvatao sam to sve kao igru, gde mi je bilo interesantno da pomognem i naučim nešto novo, dok je mojoj okolini taj celokupan posao bio smešan.

Nebrojeno puta sam u sred gluvarenja sa društvom po kraju, morao da odem i da pomognem nešto, neretko se zadržavajući toliko da se ne bih posle ni vraćao na ulicu. Možda mi je u tom trenutku i bilo na neki način krivo zbog svega toga, ali kada se podvuče crta na kraju meseca, račun je bio prilično jasan – radiš ono što te plaća. Još ako i voliš to što radiš, rekao bih da je odluka prilično laka.

Uvek mi je bilo smešno kada vidim da neko ne razlikuje pčelu od ose ili kada vidim odraslog čoveka, brdo od 2 metra i sto kilograma, kako panično beži i maše rukama ukoliko se desi da pčela proleti u blizini. Uzrok svemu tome je neznanje, a iz neznanja proizilazi strah. Ljudi će uvek da odbace ono što ne razumeju jer se u osnovi svega toga plaše, a nažalost danas je neznanja i lažnih informacija sve više.

Na neki način sam zahvalan na znanju koje sam usput stekao i naučio da poštujem prirodu. Strah od pčele se nije razvio jer shvatam da je i ona živo biće. Ne znam da li znate, ali ukoliko vas ujede pčela vrlo brzo će da ugine nakon tog ujeda, stoga verujte da morate da joj date vrlo jak razlog kako bi to uradila i žrtvovala sebe.

Drago mi je da sam, zahvaljujući ovom hobiju dok sam pomagao roditeljima, obišao mnoga mesta od zapadne Srbije sve do najsevernijih delova Vojvodine, gde vas dočekuje priroda koje nismo ni svesni ili je vrlo olako shvatamo. Tražeći avanture i egzotična putovanja širom sveta, vrlo često zanemarujemo ono što može da se nađe u svojoj državi. Mnoge fotografije sa takvih mesta ću kačiti upravo na ovom blogu vremenom.

Jedan trenutak od pre par godina mi je ostao jako dobro u sećanju. Imao sam ispitni rok, koji je trajao mesec dana i bio prilično težak i naravno, imao sam sve što uz to ide – dosta učenja, malo spavanja, priličnu izolaciju od društvenog života tokom tog perioda i dosta stresa. Sećam se da sam neposredno po završetku roka, otišao do Radovašnice gde su se u tom trenutku nalazile pčele da nešto pomognem i kada sam nakon rada seo na klupu, shvatio sam koliko mi je nešto nedostajalo – mir i tišina. Nešto što mi je jako, jako falilo a da nisam ni bio toga svestan, dok sam pregoreo od rada na fakultetu. Mogao sam ceo dan da sedim na toj klupi, da ne mrdam nikuda i da samo gledam u zelenilo pred sobom. Neopisivo je koliko ume da prija kontakt sa zemljom nakon toliko gaženja betona.

Fruška gora 1997.

Ranije nisam shvatao, iako sam često čitao o tome, kako to ljudi izgaraju na poslu. Previše posla i prekovremeni rad u paketu sa malom platom, stresom i nesanicom. Kada je nešto slično i mene stiglo, savršeno sam počeo da to kapiram. Stoga me uopšte ne čudi podatak da je sve više visokoobrazovanih ljudi koji biraju pčelarstvo za hobi ili nešto drugo vezano za selo i trude se da pobegnu bar na trenutak od betona i zgrada.

Mnogi se brzo i razočaraju jer, moram da napomenem, ovaj posao nije ni malo lak. 

Pored svih prednosti koje donosi moraš da se brineš o pčelama, o njihovom zdravlju, da putuješ i tražiš pogodno mesto za seobu, da ih seliš, tražiš ljude koji će da ti pomognu dok niko neće pomogne čak ni za novac, stalno odlaženje na sastanke i usavršavanje i praćenje noviteta u pčelarstvu i još mnogo drugih stvari.

Stoga kada me neko pita kako je to bilo odrastati i baviti se pčelarstvom, mogu samo da kažem – nemam pojma, ali mi je u neku ruku jako drago da imam priliku to da iskusim.

Takoreći, upala mi je kašika u med i ponekad ume da bude baš slatko.